Šta mi bi, pitali su mnogi, a pitaće još dugo, da odem u kasarnu na 3 meseca, kada to više nije obavezno? Koji motiv vuče nenacionalističkog apsolventa psihologije sa dobrom idejom o karijeri i vrednostima koje će imati u životu da se odlomi na kratko od civilnog života, salutira zastavi u 6 ujutru, sluša naređenja i raduje se bonžiti i pasulju kao bratu najrođenijem?

Pošto koherentan odgovor na to pitanje nikad nisam imao, ovaj tekst je pokušaj da sebi to objasnim, a i da generaciji koja o vojsci zna iz priča svojih očeva približim taj doživljaj, očima nekoga ko s tim svetom nije imao mnogo veze, kao i većina nas rođenih kasnih 80-ih pa nadalje.

Pored pokušaja da objasnim zašto sam otišao, želeo sam da ispišem i neke korisne lekcije koje sam poneo iz ovog, u najmanju ruku, tranformativnog iskustva.

Pa hajde da krenemo od ustajanja tog jutra

Nema nazad, potpisao si, čekaju te, ideš. Hteo si, šta je sada problem? Nema problema, ustajem, pakujem se, jedem kačamak, čeka me ortak, idemo zajedno. Vraćam se po vojnu knjižicu, jer mora nešto da se zaboravi kod kuće.

Usput slušamo lovačke priče i mislimo da smo mnogo jaki i prespremni za ono što nas čeka. Na kapiji ispred kasarne snimamo jedni druge, razmeni se par nervoznih reči, kao i na svakom šalteru, dok čekamo da izađe ruka ispod stakla i propusti nas, jenog po jednog. Ponosni roditelji prekoputa dovikuju deci, žele im sreću, očevi mašu otkrivajući JNA tetovaže na podlakticama.

Moja mama sedi kod kuće i i dalje u svom građansko-elitističkom preziru prema mojoj odluci čeka da nas Tadić iznenada sve pusti kući. Ništa od toga, prošao sam i ja tu kapiju. Komisija zaseda, psiholog me oslovljava sa „kolega“, pita otkud ja. Čudi se čovek, izgleda. Kažem „avantura, obuka“. Nisam evoluirao mnogo preko tog objašnjenja do dana današnjeg.

Niko vam u vojnom odseku neće reći da ne nosite stvari kao da se vraćate iz šopinga u Pandorfu i da uzalud vukljate torbekanju od 8 tona. Sve što vam treba čeka vas tamo – 2 para gaća, 2 para čarapa, 2 majice, košulja, pantalone i dodatni slojevi za hladnije uslove.

To se menja za čiste stvari 2 puta nedeljno, tako da uvek imaš rezervu i nikad ne smrdiš, ako ti je stalo da ne smrdiš. Posle intervjuisanja prođeš kroz tuš, dodelu uniforme i čizama i, uz puno sreće, prođeš sa onima koje ti ne ostavljaju žuljeve.

Noć je, ispred tebe šatorsko krilo sa svom opremom jednog pešadinca.

Starešina izlazi pred nas, urla, objašnjava, mršti se, pokazuje sve samo po jednom, ti tu kao nešto vezuješ, sklapaš, skupljaš, slažeš – deluje ti čovek kao Gunny Hartman, a zapravo ćeš sa njim biti super kroz 3 meseca.

Prvi susret sa ljudima iz spavaone, upoznavanje i instant prepoznavanje sa onima s kojima ćeš ostati drug do kraja života, raspoređujemo se ko gde spava, niko ne ume da savije košulju ni uniformu, razbacamo to okolo po prvi i poslednji put, ležemo, grom pukne, nestane struja, neko hrče, šta ću ja ovde…

Prvo jutro na pisti je prohladno, poređani smo po odeljenjima i prozivka kreće.

Svi smo tu, niko nije preskočio ogradu. Odeljenje sa devojkama je tu sa nama, doduše u drugoj zgradi. Mnogi od nas su mnogima od njih mogli da nose peškir, bile su jako dobra ekipa. Nakon par dana osnovnog upoznavanja, prvih „teoretskih“ časova, morala, pričama o gađanjima, dobili smo svoje primarno oružje – metlu. Bili smo spremniji za kvidič nego za borbu.

Platani duž piste su bili beskrajan izvor lišća na istoj, a čistoća te piste prioritet prvog reda. S time nije bilo zezanja. Svi neprijatelji Srbije su padali pred nas sa tog granja i osveta za svaki poraz i nepravdu u istoriji bila je naša. Sve smo ih bacali na gomilu. I onda na drugu gomilu. Pa na treću.

Sad je vreme za veliku, naizgled mačoističko-rambovsku, stereotipnu izjavu:

Upoznavanje sa vatrenim oružjem, pogotovo uz nadzor onih koji se time bave ceo život, jedan je od meni bitnijih formativnih trenutaka u životu.

Razumevanje načina funkcionisanja tih mašina, posledica povlačenja obarača, neophodosti opreza, bezbednosti, preciznosti i poštovanja prema oružju je najbolja prevencija zloupotrebe istog, a upravo je takav etos jedini put ka zdravom i normalnom odnosu prema njegovoj ubojitoj moći.

Neki preduslovi normalnog moralnog rasuđivanja jesu neophodni, ali velika lekcija vojničke obuke je da se nasilje mora poznavati da se ne bi primenjivalo.

Retko ko i dalje poželi da se ljudsko biće nađe sa druge strane nišana kada vidi šta precizna vatra iz automatske puške uradi meti, kakav mentalni grč može nastati kad se izvuče igla iz osigurača bombe ili delove tenka kako lete po poligonu kada ga pogodi zolja.

Vojska je, pored drugih stvari, OCD raj.

 

Zahtev da sve bude čisto, ispravno, sređeno, savijeno i skockano je sjajan graditelj karaktera i ispravnih navika. Jedan prost postupak raspremanja kreveta je uvod u produktivan dan koji se završava ritualom glancanja čizama i slaganja čarapa na standardizovan način.

Jedna dobra navika, jedna štiklirana obaveza, vodi drugoj, trećoj i desetoj. Ideja discipline koja nije slepa i nužno poslušnička (osim ako je u to ne pretvoriš), već proaktivna, samodovoljna i fleksibilna je u korenu organizovanog i produktivnog života.

Kada tu lekciju pokupiš kako treba, posle ti ništa ne pada teško. Ne žališ se na količinu obaveza i napor.

Rutina je majka prolaza vremena i očuvanja discipline

Dizanje zastave uz himnu, obrok, obuka, gađanje, fizičko, čišćenje „kruga“ i oružja, glancanje čizama, slaganje stvari, sve je u službi očuvanja nekakvog smisla i kohezije.

Bilo je i dovoljno slobodnog vremena za sastavljanje misli, podkaste i knjige, poneki vikend kod kuće ili veče u kafani u Somboru (gde je kasarna „Aerodrom“) kao i za razgovore i događaje koji su i dan dans neiscrpni izvor uspomena, uglavnom sa drugovima iz klase posle trećeg piva.

Vojnički poziv nisam izabrao kao put kojim želim dalje da idem, ali i dalje je osećaj posle zakletve, ili prolazak kroz Beograd u uniformi, urezan u meni, kao i sećanje na dobru odluku koju sam doneo iz i dalje nedovoljno poznatih razloga.