Nadahnuće da napišem ovaj odgovor na tekst moje drage prijateljice Jelene Cupać jeste pristup koji je ona primenila u svom tekstu kojim se prikazuje odnos Donalda Trampa i liberalnog međunarodnog poretka.

Taj pomenuti pristup ili redukcionizam podrazumeva svođenje mišljenja i delovanja na isključivo jedan vodeći faktor. U ovom slučaju to je volja Donalda Trampa. Izazov koji ovaj pristup nosi sa sobom jeste taj što to često može da nas povede klizavim putem relativizacije – ako sve svedemo na krajnje nepredvidljivu volju koja nije podložna makar osnovnoj unutrašnjoj doslednosti, možemo da tvrdimo da je politički moguće sve ono što je zamislivo, a što dozvoljavaju zakoni fizike.

Čak i da pretpostavimo da je svođenje na jedan vodeći razlog ispravan pristup u odnosu prema međunarodnom poretku, smatram da je osnovna teza Jeleninog teksta praktično neodrživa. Verujem da Tramp, uprkos očiglednoj hirovitosti i neizvesnosti, u jednoj ključnoj stvari ipak ispoljava doslednost.

Zvao sam ga liberalni međunarodni poredak

Činjenica je da je identitet posleratne Amerike u dobroj meri bio oblikovan antikomunizmom. Sumnjičavost, ugroženost i strah obrazovali su osnove tog identiteta. Vodeće tumačenje marksističko-lenjinističke ideologije uključivalo je i iskustveno potvrđenu spremnost SSSR da iskoristi otvorenost američke demokratije i da zamaskirano prodirući iznutra ostvari ono što ne može da ostvari spolja.

Liberalni međunarodni poredak koji nastaje posle Drugog svetskog rata tek je delimično bio zasnovan na tom antikomunizmu. Veoma važna osnova – i ono zbog čega se i određuje kao liberalan – jeste shvatanje da će slobodna trgovina, otvaranje tržišta, uklanjanje barijera i slobodnije kretanje ljudi omogućiti prosperitet društva i veće poštovanje ljudskih prava.

Iako su u realnosti ovi proklamovani ciljevi često zanemarivani zarad zaštite nekih posebnih ekonomskih interesa, Amerika je imala, a i dalje ima ekonomske koristi od tako uspostavljenog poretka.

Prolaze i vraćaju se delegati   

Drugi liberalni stub ovog poretka bio je želja vodećih političara da se posle rata ojača uticaj globalnih i regionalnih međunarodnih organizacija, odnosno da se učrvsti autoritet međunarodnog prava u rešavanju sporova i sukoba. Ova želja i interes ogledali su se u novim insitucijama od UN-a, MMF-a i Svetske banke, preko Maršalovog plana, začetka formiranja Evropske zajednice, sve do Svetske trgovinske organizacije.

Zvanični američki rezon i posle Hladnog rata bio je da su slobodna trgovina i liberalna demokratija u američkom nacionalnom interesu. Što je zemlja slobodnija da trguje, to je za američki kapital lakše da uđe, a što je zemlja demokratičnija to je manja šansa da bezbednosno ugrožava Ameriku.

Taj interes za izgradnjom liberalne demokratije pod okriljem slobodne trgovine, u veoma širokoj paleti sredstava, protezao se, a i dalje se proteže kako od finansijske i materijalne pomoći, tako do podrške u ”izgradnji nacije”.

Živiš u oblacima, elito

Populisti različitog porekla polaze od sličnih pretpostavki. Oni veruju da postoji stalni sukob između, sa jedne strane, grešnih i manipulativnih domaćih i stranih elita protiv, sa druge strane, obmanutog i iskorišćenog vrlog naroda.

Američki populisti bili su protiv ulaska Amerike u Drugi svetski rat jer su verovali da je on sredstvo bogaćenja otuđenih i međunarodno povezanih elita na račun patriotski zavedenog naroda koji će uzalud ginuti u ratu.

Američki populisti kasnije su bili i protiv sistema UN-a. Verovali su da američki poreski obveznici nisu dužni da plaćaju platformu za obmanjivanje svetske javnosti od strane različitih autoritarnih vladara koji samo deklarativno podržavaju ideale iznete u Povelji UN dok su uključene kamere.

Globalizacijo, produži dalje

Američki populisti smatrali su, a i dalje smatraju, da od liberalnog međunarodnog poretka koristi imaju isključivo elite – kako u Americi, tako i u drugim državama.

Kraj Hladnog rata i ubrzanje globalizacije su američkim populistima dali novu pogonsku snagu po pitanju stvaranja neprijatelja. Tada su to jedno kratko vreme bili Japan i Nemačka, a kasnije mnogo više Kina. Globalizacija je za američke populiste brz način da Amerikanci ostanu bez posla ili da se suoče sa nižim primanjima. Ovo je ideološka kolevka Donalda Trampa.

Uprkos svim bojaznima, Tramp nije raspustio NATO, nije povukao Ameriku iz sistema UN-a niti je promenio globalni trgovinski poredak. Ako pogledamo pažljivije, Tramp i nije toliko uticao na promenu poretka tokom prvih godinu dana. Trendovi koji su započeti i pre njegovog dolaska na vlast, kao što je na primer rast kineskog naoružavanja, vrlo verovatno bi se odigravali i da je predsednica postala Hilari Klinton.

Ni Tramp ne može, sve i da hoće

Jelena u svom tekstu trvdi:

 Trampov populistički izbor da okrivi vašingtonsku elitu za probleme američkih građana nije morao da podrazumeva i antagonizaciju liberalnog međunarodnog poretka. To je veza koju je on izabrao da uspostavi.

Tramp je, prirodno, po inerciji odabrao ono što je u osnovi njegove logike, a to je upravo dihotomija – ako su otuđene i manipulativne elite Vašingtona protiv američkog naroda, onda su i elite Pekinga, Brisela i Meksiko Sitija takođe protiv američkog naroda.

On je u tom smislu potpuno dosledan populističkoj logici – neki centri moći, bilo iz našeg ili tuđeg glavnog grada, rade protiv običnog Amerikanca i njegove porodice. Tramp je populista u spoljnoj, isto kao što je populista u domaćoj politici.

Čak i da hoće, Tramp ne može da bude lider slobodnog sveta jer u njegovog koncepciji ne postoji nešto što bi se tako idealistički odredilo. To je za njega ideološki relikt prošlosti koji je sprečavao Ameriku da dostigne svoje veličine. To je za njega manipulativna dihotomija elite koju on menja drugom dihotomijom. Ali logika ostaje ista.

Dihotomija se uvek isto čita i piše

Tramp nema društveno konstruisanu dihotomiju slobodnog i neslobodnog sveta koje su koristile elite; on ima svoju, populističku dihotomiju koja je mnogo razornija od ove prve.

Trampova osnovna ideološka matrica satkana je od moralno binarne dihotomije ”dobro-zlo” – protiv dobrog Amerikanca su: zli Kinezi, Meksikanci, Muslimani, imigranti.

Tramp je dihotomiju elita zamenio dihotomijom populizma. Populista Tramp ne može da bude lider slobodnog  sveta, jer onda ne bi bio ono što jeste. To više ne bi bio Tramp. To više ne bi bio populizam.