Šta je neoliberalizam? Ovo pitanje je  Aleksandar Ninkov postavio u svom tekstu levici, a zatim me je pozvao da odgovorim na njegov tekst. Pošto delim njegovo uverenje u vrednost javne debate, rešio sam da prihvatim njegov poziv i dam svoj odgovor.

Saglasan sam sa Ninkovim da je za javnu debatu ključno da se definišu pojmovi, kako ne bi došlo do toga da govorimo različitim jezicima. Međutim, nepravedno je prebacivati odgovornost za nerazumevanje nekog pojma, a da se pre toga nismo potrudili da saslušamo drugu stranu. U ovom slučaju, Ninkov je dao dve definicije neoliberalizma koje pripisuje levici, a da nije naveo nijednu referencu.

Ovo je važno, jer levica, kao i liberalizam, nije monolit i, kao i u liberalizmu, postoji dosta sporenja unutar levice. Isto tako, to što neki pojam može biti shvaćen na više načina, ne mora nužno da znači da je on neupotrebljiv i isprazan. Pojam demokratije je dobar primer. Uostalom, definisanje pojmova je jedno od glavnih poprišta ideološke borbe i normalno je da će se javljati različita značenja.

Tačno je da levica često koristi pojam neoliberalizma, ali njega koriste i liberali i konzervativci, što se može videti na raspravi o neoliberalizmu na Peščaniku. Pored toga, ovaj pojam je odavno ušao i na akademiju, pa je njegova upotreba česta i na domaćim univerzitetima. Može se čuti i u govorima političara, na protestima, na konferencijama nevladinih organizacija, ali i u članku MMF-a. Ali šta je neoliberalizam za levicu?

Politički projekat korporativne kapitalističke klase

Dejvid Harvi, geograf i marksista, autor je Kratke istorije neoliberalizma, na koju se pozivaju mnogi levičari. U intervjuu za magazin Jacobin, koji je preveden na srpski, on definiše neoliberalizam kao politički projekat korporativne kapitalističke klase čiji je glavni cilj da zauzda moć radništva.

Za našu raspravu je značajna sledeća rečenica: ,,U društvenim naukama postoji tendencija, kojoj se opirem, da se traže jednodimenzionalna teorijska rešenja.’’ Ja delim ovaj stav i zbog toga ne mogu da izaberem jedan od dva odgovora koja je ponudio Ninkov u svom tekstu.

Neoliberalizam se u politici javlja krajem ’70-ih, a svoje korene ima i pre. Politike koje su sprovodili Margaret Tačer i Ronald Regan dovele su do ukidanja države blagostanja. U neoliberalizmu, sloboda je osnova blagostanja, a do nje ćemo stići samo putem tržišta. Zbog toga se država drastično smanjuje i javne službe se aktivno prepuštaju privatnom sektoru.

Deregulacija, privatizacija i smanjivanje poreza dovode do povećane konkurentnosti i do opšteg blagostanja. Država aktivno radi na slamanju svakog organizovanog otpora radničke klase kroz jačanje svojih vojnih, policijskih, bezbednosnih i aparata nadziranja i kontrole, a slamanje otpora rudara u Velikoj Britaniji je odličan primer. Slobodno tržište je apsolut, ali u praksi se često država javlja kao garant profita kapitalističkoj klasi, što se može videti na primeru Velike Britanije i firme Carillion.

Neoliberalizam u Srbiji

Kako izgleda neoliberalizam u Srbiji? Zbog ratova i pljačkaške privatizacije, Srbija je svedena na poziciju (polu)periferije, a kao jedini model za napredak nameće nam se subvencionisanje stranih investitora i mere štednje. Na CNN-u se Srbija reklamira kao zemlja jeftine radne snage i novih zakona o investicijama i radu (novo znači bolje za investitora, a lošije za društvo). Vlast svaku novu investiciju koristi za sopstvenu promociju, ali ugovore krije od javnosti (setimo se Beograda na vodi, FIAT-a, koncesije za beogradski aerodrom…).

Sprovode se i reforme obrazovanja koje su u službi tržišta, a ne potreba društva, pa tako imamo uvođenje dualnog obrazovanja. Na eventualni otpor organizovanog radništva, odgovara se pričama o nacionalnom interesu i ljubavi prema Srbiji.

U vreme dok pišem ovaj tekst, očekuje se usvajanje novog Zakona o štrajku kojim će se još više otežati organizovanje štrajka i samim tim borba za dostojanstven život. Ispada da je deregulacija poželjna jedino kada to odgovara kapitalu, dok za radništvo važe rigorozna pravila. Ovo su samo neki od razloga zbog koji je Srbija danas neslobodno, nejednako i siromašno društvo.

Za kraj, da kažem nešto i o ciljevima koje levica ’’prisvaja’’ od liberala. Ninkov dobro ukazuje da se liberali normativno zalažu za dosta sličnih stvari kao levičari, ali onda daje karakterizaciju koja je duboko pogrešna. Naime, on levicu prikazuje kao afektivnu i infantilnu, dok liberale prikazuje kao racionalne i zrele ljude.

Ovakvo prikazivanje stvari otežava debatu, a opravdava i njeno potpuno ukidanje jer prikazuje sagovornika kao neozbiljnog i nedoraslog, čime se oslobađa odgovornosti za neučestvovanje u debati.


Autor teksta je Aleksa Petković, student četvrte godine na Fakultetu političkih nauka.