Kad se u Srbiji traži opravdanje za protekcionističke, intervencionističke i sumanute politike uopšte, često se poziva ni manje ni više nego na velike sile poput SAD i Rusije. „Kako su mogli Amerikanci, a mi ne?“, „Evo vidi kako Rusi…“, čuje se.

I bez obzira na to koliko ove politike bile opravdane, nejasno je zašto mislimo da ako one uopšte daju rezultate u SAD, Rusiji i gde god, da će raditi i u Srbiji. Isto tako je nejasno zašto za referentnu tačku ne uzimamo manje zemlje poput Belgije, Holandije ili, što da ne, Austrije.

Bez robova, bez kolonija

Mislim da je upravo Austrija dobar uzor za Srbiju, ne zato što kao dopisnik Slobodnog ugla iz Beča uglavnom pišem o ovoj zemlji, već jer se tim izborom štitim od jednog od omiljenih argumenata antiglobalista kako je „lako Zapadu kad su imali robove i kolonije“.

Austrija je nakon Drugog svetskog rata bila osiromašena i okupirana zemlja, podsetimo se, bez robova i kolonija. S obzirom da se debelo prevarila pri izboru strane u ratu, može se reći da joj reputacija u međunarodnoj zajednici i nije najbolje stajala. Dakle, svakako gore nego Srbija danas.

Šta je Austrija mogla da učini? Najpre, ako male zemlje misle da se razvijaju, moraju da nađu veća tržišta na koja mogu da izvoze svoje proizvode i sa kojih mogu da uvoze robu koju ne mogu (efikasno) da proizvedu same.

Austrijancima je ovo bilo jasno, te su se 1960. pridružili Evropskom području slobodne trgovine (EFTA). A leta gospodnjeg 1977. padaju sve trgovinske barijere za industrijske proizvode između EFTA i Evropske zajednice.

Na unutrašnjem planu, u Austriji je tokom sedamdesetih bio aktuelan takozvani austrokejnzijanizam. Jedna od glavnih karakteristika te politike bilo je kontrolisanje nezaposlenosti preko brojnih državnih preduzeća i subvencija. Kome se ovo sviđa, nek’ prestane sada da čita jer mu se neće dopasti ono što sledi.

Vremena se menjaju

Tokom osamdesetih i početkom devetesetih godina počinje otvaranje zemalja u istočnoj Aziji i istočnoj Evropi koje su predstavljale novu konkurenciju na međunarodnom tržištu. Pored toga, Austrija podnosi zahtev za članstvo u EU. I jedno i drugo zahtevalo je neke promene.

Državna preduzeća su privatizovana, a subvencije smanjene, nakon čega je džinovska crna rupa usisala Austriju i niko ne zna šta se s njom dogodilo. Sad ozbiljno, raskid s austrokejnzijanizmom bio je nužan kako bi se zemlja postala konkurentnija.

EU integracije su dovele do daljih promena. Austrijsko zakonodavstvo je usklađeno s evropskim kako bi se zemlja pridružila jedinstvenom tržištu. Ovo je znatno olakšalo posao izvoznicima, uvoznicima, stranim investitorima, ali i austrijskim firmama koje žele da investiraju u inostranstvu, budući da više nisu u svakoj evropskoj državici nailazili na potpuno različite pravne okvire.

Carine na uvoz robe su prepolovljene. Nekoliko godina nakon ulaska u EU, Austrija uvodi evro kao zvaničnu valutu, čime je ukinuta još jedna prepreka u trgovini između pojedinih zemalja Evropske unije.

Toliko o ekonomskom razvoju Austrije u proteklih pedesetak godina. Od siromašne zemlje poražene u ratu, Austrija je postala jedna od najbogatijih zemalja na svetu. Da li je svaki potez koji je ona povukla u tom periodu pun pogodak, teško je reći.

Nisam ljubitelj izjava poput „smanjenjem carina za 5% će se rast podići za 2 procentna poena“, „sporazumom tim i tim će spoljna trgovina da poraste za 20%“ i „deterdžent taj i taj čini vaše posuđe 15% blistavijim“, iako sam kao ekonomista ponekad prisiljen da ih koristim, i gledao sam da ih izbegavam. Ali mislim da se može reći da jedna mala zemlje poput Srbije, ukoliko želi da se razvija, ima dobre šanse za uspeh ako izabere sličnu putanju.

Ko nam radi o glavi?

Za kraj možda ukratko o temi bliskoj međunarodnim integracijama – suverenitetu. Desničari pre svega prigovaraju kako se kroz međunarodne integracije Srbija odriče svoje nezavisnosti. Tu su priče kako se za sve pitaju strane vlade, pod uslovom da su CIA, MI6 i Vatikan zauzeti drugim poslovima, i da nema napretka dok se to ne reši.

Ne znam u kojoj meri je ovo tačno, ali mislim da je bezbedno reći da su sve države pod kakvim-takvim uticajem drugih država, što pogotovo važi za one manje. Da se vratim na početak teksta – Austrija je krajem Drugog svetskog rata bila bukvalno okupirana i pod upravom sila pobednica. Dakle, opet, svakako u goroj situaciji nego Srbija sada. Danas je Austrija koliko-toliko ravnopravna članica jedne velike zajednice država, u kojoj ima priliku da izrazi svoje interese.

Poenta je da će se mnoge odluke koje utiču na Srbiju, kao uostalom i na ostatak sveta, donositi van njenih granica. To je jednostavno kako svet danas funkcioniše i nema te izolacije koje od toga može spasiti. Najbolje što jedna mala zemlja može da uradi jeste da bude prisutna tamo gde se odluke donose.