Konflikt dve vizije

Spolja gledano, događaji oko protesta određenog broja taksi udruženja u Beogradu predstavljaju sukob između taksi udruženja sa jedne i njihovog jeftinijeg i povremeno efikasnijeg novog konkurenta, startapa iz Beograda, sa druge strane.

Taksisti, sa jedne strane, žele da sačuvaju svoje privilegije – visoku cenu prevoza koja je određena zakonom, ograničenje konkurencije kroz zakonom propisan broj licenci i svoj posao učine predvidivijim i profitabilnijim uz pomoć politike i zakona. Sa druge strane, startap iz Beograda želi da svoj profit ostvari tako što će građanima naplaćivati cenu koju građani žele da plate, odnosno cenu koju odredi tržište.

Ali ono što je u osnovi ovog sukoba su dva pogleda na zaradu, a od toga za koji se opredelimo zavisi dalji put srpske privrede. U privredi stalno vidimo sukobe ova dva pristupa, od kojih jedan vodi stagnaciji i siromaštvu, a drugi nam nudi mogućnost ekonomskog prosperiteta.

Jedan pogled na zaradu kaže da se ona stiče razmenom – korisnicima nudimo robu ili uslugu, a oni nam za to plaćaju određenu cenu. Ako se prodavac i kupac dogovore oko cene, razmena je izvršena i vrednost je stvorena za obe strane – kupcu više vrednosti daje roba ili usluga od određene količine novca, a prodavcu više vrednosti predstavlja dobijena količina novca od robe ili usluge koju je prodao. I jedna i druga strana su na dobitku.

Drugi pogled na zaradu je fokusiran na lični kratkoročni interes. Bitno je da profitiram ja, a druga strana me ne zanima. Odnosno, razmena treba da pogoduje meni, a nije mi bitno da li oštećuje nekog drugog.

Nepravedne regulacije

Postojeća taksi regulacija stvorena je na drugom pristupu. Grad Beograd je taksi vozače stavio u privilegovan status. Zabranio je konkurenciju, a cene propisao tako da su skuplje od onoga što bi građani želeli da plate.

Sa jedne strane, postojeći vozači su zaštićeni od konkurencije i naizgled im je osigurana jača zarada, bar kratkoročno. Sa druge strane, nezaposlenima koji žele da voze je zabranjeno da ostvare bilo kakvu zaradu, građani moraju da plate više novca za prevoz, a podsticaji da se podigne kvalitet usluge su smanjeni.

Takođe, čak i postojećim taksistima koji bi hteli da voze jeftinije, a da možda prave više vožnji, ovo postaje zabranjeno. Na kratak rok, taksisti mogu da ostvare veću zaradu. Na duži rok, ljudi shvataju prevaru igre nultog zbira i ne žele da pristanu da neko svoju dobit ostvaruje o njihovom trošku.

U Srbiji se prvi i drugi pristup nadmeću. Preduzetnici i kompanije koji rade bez posebnih privilegija, subvencija, pa i uprkos preprekama koje im država veštački nameće otvaraju uspešne biznise koji zapošljavaju ljude, donose vrednost korisnicima u pravednoj razmeni i društvo čine bogatijim, povećavajući kolač srpske privrede.

Na suprotnoj strani, zakonom privilegovani i subvencionisani „biznisi“ se trude da postojeći kolač preraspodele tako da neko mora da dobije manje da bi neko dobio više. A taj pristup ne vodi bogatijem društvu.

U kom smeru ide srpska privreda?

Taksisti nisu bogati ljudi. Taksiranje nije lak posao. Nije uvek ni bezbedan posao. Ali ni ljudi koji su zbog postojećih regulacija ostali bez posla nisu bogati ljudi, niti građani Srbije imaju para za rasipanje. Sukob taksista i konkurencije ne treba da se pretvori u sukob jednih siromašnih sa drugima.

Umesto toga, vreme je da se razmisli o daljem smeru u kome ide privreda. Privreda Srbije ne treba da bude sistem gde će jedni dobiti više tako što drugi dobiju manje, već mašina koja stvara vrednost za sve uključene strane, sa ugledanjem na najrazvijenije privrede sveta.

Deregulacija otvara nove poslove, konkurencija spušta cene i podstiče inovacije, svaka ušteda građana predstavlja novi kapital.

Primer taksi regulacija je samo jedan od primera preraspodele i nultog zbira. Vreme je da se okrenemo stvaranju bogatstva a ne preraspodeli, prema sistemu koji kao plima polako sve igrače na tržištu, kroz fer utakmicu, podiže na viši nivo.