Autori: Milan Pešović i Uroš Radulović, Studenti za slobodu – Srbija


Srbija spada u red zemalja koje i dalje kubure sa svojim socijalističkim nasleđem, što za savremenu i demokratsku državu koja se ugleda i pretenduje da bude članica Evropske unije nikako nije dobro.

Konkretnije, svest o značaju privatne svojine nakon višedecenijske indoktrinacije nije značajno unapređena, shodno tome ne postoji ni predstava da je glavni razlog da se mnogobrojno oružje nakupljeno iz prethodnih ratova drži radi čuvanja iste te svojine i kako bi se građani mogli odupreti ugnjetavanju.

Tim povodom, Studenti za slobodu su u ponedeljak 21.05. na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu organizovali tribinu „Oružje kao sredstvo odbrane integriteta doma“, na kojoj su razgovarali: narodni poslanik Aleksandar Stevanović; ESFL nacionalni koordinator za Srbiju, Milan Pešović i lokalni koordinator Studenata za slobodu, Uroš Radulović.

Aleksandar Stevanović je prošlog novembra u Narodnoj skupštini podneo predlog zakona o dopuni Krivičnog zakonika kojim bi se, u slučaju provala, ukinulo prekoračenje nužne odbrane, što bi u praksi rezultiralo skidanjem tereta dokazivanja sa žrtve provale. Nažalost, nivo parlamentarizma u Srbiji je vrlo nizak, zbog čega se predlozi opozicionih poslanika ne mogu ni uvrstiti u dnevni red rada zakonodavnog tela.

Život i privatna svojina su vrednosti koje smo ustavno odredili kao najviše

Odsustvo političke volje i politikanstvo uopšte nažalost dovode do surovog poigravanja sa životima ljudi kao što su Saško Bogeski, Miroslav Tirnanić i mnogi drugi koji su pretrpeli protivpravne upade u svoje domove. Država ih, umesto da zaštiti, izlaže dodatnom materijalnom, emotivnom i psihičkom iznurivanju.

Teško je zamisliti da bilo koji čovek nema nagon da u svom domu potegne oružje kako bi zaštitio svoju porodicu i imovinu što je ujedno integritet istog tog doma. Treba podvući: život i privatna svojina su vrednosti koje smo ustavno odredili kao najviše.

Znači da ih ne smemo pretvoriti u mrtvo slovo na papiru, zato što će se uvek javiti delinkventi koji neće ispoštovati te vrednosti i upravo radi takvih slučajeva je država dužna da zakonski predvidi mehanizme kojima će se pojedinac zaštititi i da mu garantuje imunitet od krivične odgovornosti.

Ako nemate načine da privatnu svojinu zaštitite, onda ni privatna svojina kao društvena vrednost nije potpuna. Tada nema represivnog elementa u zakonu koji služi da potencijalne provalnike odvratiti od upada, a među tim provalnicima ubraja se i država.

Koja to odbrana nije nužna kada se štite vlastiti život i ukućani?

Srž problema je zapravo jedan element u postojećim zakonskim odredbama – srazmerno ista sila koju možete koristiti kako biste se odbranili a da nemate teret dokazivanja. Ne znači da ćete završiti na robiji ukoliko pištoljem upucate golorukog provalnika, ali stanje stvari je takvo da je velika verovatnoća da se vaš sudski proces otegne i traje više godina, a sve vreme ste na optuženičkoj klupi.

Vi koji ste prvobitno napadnuti se branite da niste prekoračili nužnu odbranu.

Ljudi su uglavnom skeptični zbog potencijalnih zloupotreba do kojih može doći zbog neefikasnosti istražnih organa. To je sasvim razumljivo intuitivno stanovište za društvo u kom se petnaest godina raspravlja da li su gardisti ubijeni ili su se ubili. Deluje kao da činjenica da se ne ulaže dovoljno u forenzičke kapacitete služi kao izgovor da se ne prihvati ovaj predlog.

Trebalo bi da bude suprotno, da se više ulaže baš zato što do pravičnog ishoda treba doći.

Stevanović naglašava da njegov predlog ne znači da će ljudi biti ovlašćeni da nekoga upucaju zato što pokušava da im ukrade bicikl, pretankuje naftu iz traktora i sl. Umesto toga predlaže legalizaciju civilnog hapšenja.

Civilno hapšenje

Čin civilnog hapšenja nije definisan Krivičnim zakonikom kao validan vid zadržavanja osobe koja je počinila krivično delo ili planira izvršenje krivičnog dela. Po postojećem zakonu, sam čin civilnog hapšenja spada pod krivično delo protivpravnog lišavanja slobode.

Legalizacija civilnog hapšenja, u ruralnim mestim gde je izlazak policije na teren otežan ili do njega ni ne dođe, daje mogućnost smanjenja potrošnje resursa predviđenim za pronalazak počinioca i ceo proces bi bio daleko kraći.

Promene koje se tiču načina na koje neko sme da se odbrani u Srbiji donesene su 2016. godine. Od marta 2016. godine, stupile su na snagu izmene Zakona o oružju i municiji. Novim izmenama u zakonu, građanima je dozvoljeno nošenje i korišćenje elektrošokera i gasnih sprejeva u slučaju napada.

Srbija u top 5 zemalja sa najvećim brojem oružja na 100 stanovnika

Navedena sredstva spadaju pod D kategoriju oružja po zakonu što znači da se mogu nabavljati i držati bez isprave i prijave nadležnom organu. Što se tiče oružja koje spada u kategoriju vatrenog, Stevanović skreće pažnju da smo u top 5 zemalja sveta sa najvećim brojem oružja na 100 stanovnika i smatra da se ljudi toga svakako neće odreći.

Na pitanje da li većom dostupnošću oružja postoji mogućnost porasta stope ubistava ili veća mogućnost za masovna ubistva kao što su slučajevi u SAD,  smatra da su kulturne razlike dve zemlje veoma izražene i da su takvi slučajevi u Srbiji veoma retki.

Nijedno društvo ne poseduje savršene bezbedonosne kapacitete, uz to treba dodati fizička ograničenja ljudi i nesavršenost tehnologije i zaključak je da mora biti adekvatnije regulisano kako će čovek zaštiti ono što mu je najsvetije: život, porodicu, imovinu.

U prilog posedovanju oružja govori i činjenica da se sve urođene razlike među ljudima svode na nivo koji nije relevantan za ishod mogućeg sukoba sa fizičkim nasiljem. U slučaju da ženu skromne građe napastvuje fizički nadmoćniji nasilnik, sama činjenica da ona poseduje vatreno oružje stavlja razliku u fizičkoj snazi u drugi plan i najverovatnije znači uspešno odbijanje napada.

Naravno, ne treba zanemariti celishodnost reakcija u odnosu na inicijalnu silu. Kao što je već rečeno, nije opravdano ubiti čoveka koji pokušava da ukrade bicikl, ali zatvoriti ga i predati nadležnim organima i te kako jeste. Upravo to predstavlja najvažniji argument za ozakonjivanje civilnog hapšenja.


Milan Pešović je student Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i ESFL nacionalni koordinator za Srbiju;

Uroš Radulović je student sociologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i lokalni koordinator Studenata za slobodu.