Foto: iStock


Protekle nedelje je ispred naših zapanjenih očiju iskočila vest, duh iz prošlosti – obavezno služenje vojnog roka. Javnost je sa mešavinom neverice, otpora, radosti i ignorisanja prihvatila još jednu informaciju iz spin mašine i nastavila svojim putem.

Biće kako bude, ionako smo apatični i ne možemo ništa po tom pitanju, a i stalno lažu oko svega, zašto bi ovo bila istina a ne (još jedna) populistička manipulacija, kojom se, eventualno, kompenzuju nedostaci uspeha u gajenju nacionalne svesti na druge načine.

Cilj ovog teksta je da se u kratkim crtama usprotivi uvođenju vojne obaveze u našem kontekstu i podrži sistem profesionalizacije i dobrovoljnosti vojne službe.

Jedan od važnijih razloga afirmativnog pogleda na vojsku od strane JNA generacije je „pravljenje čovekom“ pojedinca koji je obuo čizme i zamenio svoj dom, školu ili radno mesto, kasarnom.

Naučićemo se disciplini, slušanju nadređenih, bićemo potpune ličnosti spremne da stanu na branik otadžbine ako ustreba i odbranimo je od svih neprijatelja, spoljnih i unutrašnjih (kao što je, recimo, ta JNA generacija to uradila u ratovima 90-ih?).

Nakon propasti generacije koja je ove vrednosti probala da prioritizuje, želim da verujem da je došlo vreme primata kritičkog mišljenja, autonomije pojedinca u odnosu na (toliku) prinudu države i do spoznaje da se nije izgradilo društvo vitezova i prinčeva na teritoriji (bivše) Jugoslavije, uprkos tom velikom vaspitno-moralnom faktoru kakav je bila JNA.

Postoji šansa da je nekom pojedincu upravo vojska korektivni faktor koji će ga izvesti na pravi put, te je slobodan da se u istu prijavi bez prinude za ostatak njegovih sugrađana.

Ono što bi nekog drugog napravilo čovekom, a za izbore koje on želi u životu, jeste da tih nekoliko meseci iskoristi za profesionalno ili lično usavršavanje, putovanje, čitanje, meditaciju ili pisanje – podjednako validno primenjivo na celu populaciju kao ideja da te sistem državne indoktrinacije dovodi u red da budeš uspešan u životu.

Transfer znanja iz služenja vojske u civilni život je do te mere trivijalan da se može svesti na vikend sa lajf koučom koji će vas naučiti da su fundamentalne navike urednosti i spremanja svoje sobe temelj zdravog odnosa prema sebi – ne treba neko da urla na vas i tera vas da ribate čučavac na kom je neko sedeo da biste naučili da složite orman.

Iz ovoga potiče ideja da je jedino validno služenje drugima u svojoj zajednici (da ne ulazimo u to da baš i ne živimo kako bismo služili drugima), zapravo, kroz vojnu obavezu. Ni od kakve koristi nisi ako si dobar preduzetnik, učenik, roditelj, merilo tvog čojstva je merilo tvoje vojničke podobnosti.

Kako vrednovati služenje ako je nametnuto, kako nagraditi prave dobrovoljce ako oni ne postoje?

Iskrivljenje moralnog kompasa društva ka militarizaciji jeste jedan od ciljeva autoritarnih vlasti, jer se kohezija oko nacije i njenog vođe najbolje postiže prinudom i zahtevanjem bezrezervne poslušnosti. Zbog toga je nedopustivo da se želja države za topovskim mesom maskira pričama o moralnosti i vojničkim vrlinama – koje su neupitne ali mogu da opstanu jedino u profesionalnoj vojsci jer se samo u njoj posvećuje pažnja kvalitetu kadra, usavršavanju, obuci i zadržavanju naboljih, ne primanju najgorih.

„Birokratizacija“, „nacionalizacija“, „nametanje“, „prinuda“ i „obaveza“ reči su koje idu uz obavezu služenja vojnog roka. Svi su tamo zato što moraju da budu, tek poneki su možda to stvarno i hteli. Kako vrednovati služenje ako je nametnuto, kako nagraditi prave dobrovoljce ako oni ne postoje?

Moralna vrednost vojničkog poziva je upravo obesmišljena primenom jednakih aršina prema svima i postavljanjem vojske kao obaveze, ne poziva.

Otvaranjem vrata kasarni širokoj populaciji stiče se ideja da je to mesto za svakoga, kriterijumi prijema moraju biti tako niski da samo fizički ili mentalni hendikep isključuju ljude iz učešća (bez obzira na opšte psihofizičke sposobnosti) a institucija se degradira i pretvara u obdanište za starije adolescente, umesto da se njeni kapaciteti usmere ka stvaranju profesionalaca čija će služba zaista vredeti novca koji plaćamo, a njihov poziv vredeti ugleda koji zaslužuje.

Ne postoji besplatna vojska – cena uvođenja vojnog roka nije vidljiva na prvu loptu

Materijalno stanje vojske je katastrofalno. Prema tekstu Danasa, VS dnevno napuste dva oficira, dva podoficira i dva vojnika – kadra na kome počiva sistem odbrane i to uglavnom zbog nepotizma i drugih oblika korupcije, osećaja degradacije vojničkog poziva i lošeg materijalnog položaja.

Odlazak programera koji tamo rade se odvija poražavajućom dinamikom (između ostalog, jer ne postoji šansa da vojni platni razredi pariraju privatnom sektoru) a sajber bezbednost nacije prepušta se onima među njima koje niko u privatnom sektoru ne želi da zaposli, čast izuzecima.

Ovo su problemi koji bi mahom nestali sa fokusa Generalštaba (ako su im uopšte u fokusu i ako isti uopšte zna šta je fokus) uvođenjem stotina hiljada ljudi godišnje u VS, a sva je prilika da bi bili i uvećani.

Koliki god da je apsolutni trošak uvođenja vojne obaveze, oportunitetni trošak je nemerljiv; zamislite programera čiji radni sat vredi 20+ evra kako metla krug oko kasarne u poznu jesen 5 sati dnevno. Sad ih zamislite 1000.

Verujem da naši ministri to nisu zamišljali prilikom svojih „genijalnih“ kalkulacija i da se sve kod njih svodi na trenutnu cenu, kao, recimo, kada svoju vojsku tretiraju kao vojni otpad Ruske Federacije.

Na kraju, treba baciti kratak pogled na evoluciju vojne obaveze i shvatiti da postoji dobar razlog zašto se išlo od masovne regrutacije ka brojčanom smanjenju vojske, ali i njenoj profesionalizaciji, kvalitetnijem opremanju i prioritizaciji očuvanja ljudskih života, bilo civilnih ili vojnih.

Masovne pogibije nedovoljno obučenih vojnika, traćenje ljudskih života po cenu razaranja ekonomije i nebrojeno mnogo pojedinačnih tragedija postale su preveliki teret za države koje izlaze iz ratova, makar na pobedničkoj strani.

Bezbednosni problemi se više ne rešavaju bacanjem tela na bodljikavu žicu, već preciznošću, profesionalizmom, saradnjom, vođstvom, pa i ubojitošću, koje samo profesionalno obučen pojedinac može da pruži.

Uvođenjem kojekakvih vikend ratnika u taj sistem, on će biti dodatno i trajno degradiran i put tranzicije u profesionalizaciju prekinut. Vojska je svoju šansu za profesionalizaciju dobila i još uvek nije kasno da se ona iskoristi.

Ne igramo se ni policajaca, ni vatrogasaca, ni lekara na nekoliko meseci, nećemo se igrati ni vojske. Nije to za svakoga, što ponajbolje zna naš ministar odbrane.