Postoje dve teme koje kad pomenem na društvenim mrežama krene lavina komentara. Prva je rodna ravnopravnost, a druga je antikomunizam. Prvom temom se profesionalno bavim dok o drugoj nekad pišem čisto iz ličnog ugla. Nedavno sam podelila objavu sa nekoliko slika i svojim utiscima o poseti Golom otoku – ozloglašenom zatvoru „Titove Jugoslavije“. I sačekala me je lavina komentara. Ono što mi je najviše zasmetalo u ovom slučaju i generalno kada govorim o komunizmu i jugoslovenskom socijalizmu to je relativizacija zločina počinjenih u to vreme koji se pravdaju  napretkom u drugim sferama društva i argumenti tipa „ali u kapitalizmu…“  Otud ovaj tekst koji nije ni hvalospev kapitalizmu, ni kritika komunizma, već moja amaterska reportaža posete Golom otoku, a sve fotografije su autentične i nastale su tom prilikom.

Verujem da mnogi od vas znaju dosta toga o Golom otoku. Oni koji ne znaju mogu lako da izguglaju. Ja nemam tendenciju da vas u ovom tekstu učim šta je Goli otok već da vam prenesem moj doživljaj istog i ono što sam ja naučila iz ove posete.

 

Dobro došli na Goli otok

Na Goli otok smo, razume se, stigli brodićem sa ostrva Krk. Inače, poseta Golom otoku se uglavnom nudi kao deo izleta u kome se obilaze ostrva te se tamo zadržavate dva do tri sata što nikako nije dovoljno da natenane obiđete sve. Dosta turista posećuje ovo ostrvo, a najviše interesovanja ima među stanovnicima zemalja bivše Jugoslavije. Kada stignete na Goli otok prvo se iznenadite činjenicom da je sve u jako lošem stanju. Čitav kompleks prepušten je zubu vremena, prirodi i ljudima – uglavnom nemarnim, pa tako možete da naiđete na hrpe đubreta, grafite i leševe ovaca. Vodič nam je objasnio da se Goli otok tretira praktično kao ničija zemlja odnosno da niko u državi ne vodi računa o objektima i ostrvu generalno. Deo objekata na ostrvu uništili su samo zatvorenici kada su shvatili da je zatvoru došao kraj. Naime, odluka o zatvaranju zatvora stigla je iznenada i mnogi čuvari su u panici napustili ostrvo ostavljajući zatvorenike bez nadzora. Ipak, najveću štetu svakako su naneli stanovnici okolnih ostrva koji su dolazili i sa otoka odnosili sve što je imalo ikakvu vrednost. Dakle, spremite se na gledanje ruševina, s tim što bih svakako preporučila obilazak sa vodičem ukoliko niste odličan poznavalac istorije Golog otoka.

Zvanični obilazak počeo je  opštim informacijama o tome kako je Goli otok bio politički zatvor osnovan 1948. godine i da je ukinut 1988. godine. Vodič je istakao da ne postoje tačni podaci koliko ljudi je prošlo kroz ovaj zatvor ali neka srednja cifra koja se uzima je 30.000 ljudi. Prvi potresni podatak: za 7.000 ljudi se ne zna šta im se desilo, tj. vode se kao nestali. Pretpostavka vodiča je da su u zatvoru imali spalionicu za tela. Od 1963. godine u ovaj zatvor počinju da se smeštaju „obični“ zatvorenici odnosno kriminalci ne bi li se ublažio pritisak javnosti  i zataškala prava svrha Golog otoka.

Prvo što vam pokažu od objekata je tzv administrativna zgrada  u kojoj bi se zatvorenici upisivali, ispitivali, dobijali bi svoje zatvorske uniforme i oduzimala bi im se obuća. Drugi potresni podatak – uvek su bili bosi.

Vodič nam je potom ispričao da sve što možemo da vidimo na Golom otoku delo je samih zatvorenika. I to ne samo objekti već i zelenilo. Naime, kada je Goli otok odabran on je bio potpuno pusti, ništa od rastinja na njemu nije opstajalo zbog velikih vrućina i jakog vetra. Kada su prve zgrade izgrađene to je malo ublažilo udare vetra pa su zatvorenici počeli da sade drveće. Treći potresni podatak – svojim telima pravili su hlad mladim sadnicama.

 

Nakon ovoga, odlazimo u fabriku, tj u ono što je od nje ostalo. Ovde su zatvorenici pravili tzv Teraco pločice. Jedan od razloga što je ovaj otok odabran bio je upravo kvalitetan kamen na ovom ostrvu a u odabiru pomogao je niko drugi do Miroslav Krleža – književnik i vajar Antun Augustinčić.

Postupak rada bio je sledeći: jedna grupa zatvorenika vadila bi kamen iz kamenoloma. Ovi zatvorenici bili su u najgorem položaju s obzirom da su morali da rade po ceo dan na jakom suncu, a dobijali su samo dve čaše vode dnevno. Mnogi zatvorenici su umirali od dehidratacije ili premora.  Kao što sam ranije pomenula, oni su uvek bili bosi te su se često dešavale povrede i mnogi zatvorenici umirali su od sepse i gangrene. Goli otok nije imao lekare (osim ukoliko je neko od zatvorenika bio lekar) sve do 1963. godine. Druga grupa je trčećim korakom nosila kamen u fabriku dok bi treća „privilegovana“ grupa ovaj kamen obrađivala u fabrici i pravila pločice. Zatvorenici na raspolaganju nisu imali nikakav poseban alat već su kamen obrađivali drugim kamenom  odnosno udaranjem kamena o kamen.

Nikada neću zaboraviti priču vodiča o tome da su zatvorenici kasnije svedočili kako ih je taj zvuk udaranja kamena o kamen proganjao dugo nakon što su napustili Goli otok. Cela poseta je bila izuzetno potresna, ali ovaj podatak me je gotovo rasplakao. Znala sam gde dolazim, znala sam priče o Golom otoku, ali opet ne možete da se ne uznemirite. Verujem da svi koji su obišli bilo koje stradalište znaju o čemu pričam. Suočeni ste sa dokazima nečije velike patnje i sa svedočanstvom kakvi monstrumi ljudi mogu biti i to ostavlja jak i emotivan utisak.

 

 

 

Iza fabrike nalazila se ćelija za privilegovane. Tu je u prostoriji od par kvadrata spavalo i do 20 zatvorenika. Kad znate da su drugi zatvorenci spavali u drvenim barakama koje su namerno napravljene tako da između dasaka ima prostora kako bi vetar prolazio ili da su spavali u kamenolomu na kamenu okruženi bodljikavom žicom, shvatate zašto je ćelija privilegija. U ćeliju ulazite na sopstvenu odgovornost, jer je pitanje trenutka kada će plafon pasti.

Pored ćelije i fabrike nalazi se bioskop. U bioskopu su se održavale projekcije tj. puštali su se propagandni filmovi koji su trajali i do tri sata. Za to vreme zatvorenici su morali da stoje u stavu mirno i da pažljivo prate film jer je nakon projekcije sledilo ispitivanja o filmu. Naravno, pitanja su postavljana tako da vam bude što teže da date tačan odgovor, na primer: koja je boja majice neke osobe iz filma i slično. Ako ne znate odgovor sledi kazna – mučenje. Pored hotela, bioskop je zgrada koja je najbolje očuvana.

 

Prokleta lepota

Nakon svega ovoga poseta se završava u hotelu. Hotel je bila zgrada u kojoj su boravili čuvari zatvora. Velika zgrada izgrađena od lepog belog kamena, puna različitih prostorija za spavanje i zabavu, sa ogromnom terasom i predivnim pogledom na more. Za mene je bila potpuno neverovatna informacija da su porodice čuvara često tu dolazile na letovanje. Zamislite, uživate u pogledu na tirkizno more, zabavljate se, plivate a samo par metara iza vas ljudi umiru u najgorim mukama. Neverovatno.

U danima kada im supruge nisu tu, čuvari su često pravili zabave i opijali se. U tim situacijama, zloupotrebljavali su svoj položaj tako što su zatvorenice koje su sa Sv. Grgura premeštene na ovaj otok dovodili u hotel i silovali. Sv. Grgur je otok koji se nalazi u blizini Golog otoka i skoro da je jednako surove prirode. Na njemu se nalazio ženski politički zatvor. Žene sa ovog ostrva u nekom trenutku premeštene su na Goli otok. One su bile smeštene na drugi kraj ostrva i zatvorenici nisi ni znali da su one tu. One nisu imale nikakve smislene zadatke, već apsurdne kao što je premeštanje kamena s jedne strane na drugu ili bi punile bure bez dna vodom. Čuvari su ove žene koristili za zabavu, što je zapravio bio glavni razlog njihovog premeštanja na Goli otok.

 

 

Nakon obilaska sa vodičem, imali smo nekih sat vremena slobodno na ostrvu koje smo iskoristili da ponovo obiđemo i fotografišemo objekte, ali i da malo istražimo ostatak ostrva. Nažalost, nismo imali vremena da obiđemo kamenolom i Petrovu rupu s obzirom da smo bili vremenski ograničeni. Prošetali smo stazom koja vodi ka kamenolomu do bazena u kome se skupljala kišnica. Moram reći, iako je taj dan bilo do 30 stepeni, a ja opremljena šeširom i laganom odećom, bilo je gotovo nepodnošljivo vruće.

 

 

Umesto zaključka

Ovo nije priča o komunizmu, ovo je priča o Golom otoku, monstruoznom  proizvodu socijalističke Jugoslavije, Tita i njegovih komunista i kako je jedna „predstavnica mlađih generacija“ doživela obilazak istog. Uvek kada se pomene Goli otok ili se uputi neka druga kritika ovom režimu kao odgovor dobijam relativizacije Golog otoka i nabrajanja svih „uspeha“ ovog režima. Kao što rekoh, jasno je da Goli otok nije jedini produkt SFRJ, ali njegovo nasleđe ne smemo da relativizujemo bilo čime što se može okarakterisati kao dobar ili povoljan aspekt Titovog režima. Nijedan režim ili ideologija koji imaju tako mračnu drugu stranu medalje ne mogu biti dobar režim ili dobra ideologija. Deluje mi da poslednjih godina mnogo idealizujemo ovaj period naše istorije i to je sasvim očekivano jer kako je to Svetlana Janićijević rekla „dugo smo se obrazovali na temeljima komunističke bezgrešnosti“. Goli otok nije incident koji se omakao, to je bio dobro organizovan sistem kažnjavanja neistomišljenika na brutalan i ponižavajući način koji je trajao 40 godina. O ovakvim mestima moramo da govorimo otvoreno, da se suzdržimo relativizacija i famoznih „ali“. To dugujemo svim žrtvama, ali i našoj sadašnjosti i budućnosti da se takve stvari ne bi ponovile.

 

 

Fotografije: Miloš Stančić