Nesporna je činjenica da u svakodnevnom političkom diskursu u Srbiji postoji zloupotreba termina „neoliberalizam“ i „nacionalni interes“, što dovodi do velikih nesporazuma i zamagljivanja stvarnosti iza ovih pojmova u teoriji i naročito praksi. Ne ulazeći u ove zloupotrebe, naglašavamo da iz perspektive desnice u Srbiji, u njenom suštinskom poimanju, neoliberalizam nema nužno negativnu konotaciju, niti je nacionalni interes nejasan i nedefinisan pojam.

Neoliberalizam

Treba naglasiti da, sa jedne strane, neoliberalizma u njegovom doktrinarnom smislu nema u Srbiji danas, a sa druge, da tek treba da se steknu uslovi za njegovo potencijalno uvođenje. Tu se prvenstveno misli na ekonomski aspekt neoliberalizma. Srbija, kao jedna u nizu post-socijalističkih država, još nije u potpunosti završila proces tranzicije i liberalizacije ekonomije. Ova činjenica je ograničavajući faktor u uvođenju, na državnom nivou, neoliberalizma.

Sporan je u velikoj meri i proces tranzicije koji traje od 2000. na ovamo, koji je za sobom ostavio brojne sumnjive privatizacije i zloupotrebe tranzicione privrede. Naš stav je u načelu da se Srbija mora u velikoj meri uskladiti sa trenutnim ekonomskim okruženjem, kako ne bi stagnirala u pogledu razvoja i prosperiteta, ali ne na štetu svojih građana ili nacionalnih interesa, uzev u obzir specifičnosti socio-ekonomske situacije i strateški važnih grana privrede. U krajnjoj meri, pitanje ekonomskog uređenja Srbije (pa i uvođenja neoliberalizma u nekom doglednom periodu) jeste samo jedno od pitanja nacionalnog interesa, koji ćemo obraditi u nastavku.

U tom smislu, uzor su nam države sa sličnom (socijalističkom) prošlošću, koje su ove procese uspešno završile i krenule u ekonomski rast i razvoj u trenutnim okolnostima. Tu je pre svega reč o zemljama Višegradske grupe (naročito Poljska) . Ove zemlje su nam bliske i kad je poimanje nacionalnog interesa u pitanju, ali o tome više u drugom delu.

Nacionalni interes

Iz perspektive desnice u Srbiji, nacionalni interes bi bio, u najširem smislu, skup političkih delovanja na državnom nivou, orijentisanih ka unutrašnjosti i spoljašnjosti, sa ciljem bezbednosti, očuvanja celovitosti države, napretka i blagostanja stanovništva, očuvanja identiteta i brige o Srbima van granica Republike Srbije (regiona i dijaspore).

Praveći razliku između globalizacije kao ireverzibilnog procesa u razvoju čovečanstva i globalizma kao ideologije, moramo naglasiti da je najveći protivnik nacionalnih interesa u Srbiji danas (a i u Evropi i svetu generalno), globalizam. Slažemo se da pojmovi poput većeg životnog standarda, vladavine prava, slobode, odbrane države i poretka, neutralnosti ili okrenutost Zapadu (ili Istoku) – jesu kompatibilni sa ljubavlju prema otadžbini.

Međutim, iz pozicije desnice, postoji suštinsko neslaganje sa razumevanjem pojma odbrane države i poretka, nasuprot neoliberalnom shvatanju. Iz naše perspektive, nacionalna država bolje može odbraniti poredak i nacionalni interes, od nadnacionalnih institucija, transnacionalnih kompanija i međunarodnih organizacija.

Kad je reč o identitetu, stav desnice je suprotan multikulturalizmu (koji sam po sebi nužno ne mora biti pozitivna vrednost), što ne znači da je desnica isključiva prema drugim kulturama, već da ih vrednuje kroz istu prizmu nacionalne kulture i kompatibilnosti sa sopstvenom. U tom smislu se protivimo kulturnom relativizmu i „kulturalnom marksizmu“ postmoderne levice, kao i samom pojmu “melting pot”-a , koji teži svetskoj unifikaciji čoveka i njegovom otuđenju od svih posebnosti koje ga razlikuju od ostalih, čime dolazi do nestanka tradicionalnih kultura i identiteta.

U krajnjoj meri, desnica se protivi svođenju čoveka na “homo economicus”-a , bez uzimanja u obzir njegovih osobenosti i potpunom zanemarivanju koncepta zajednice i kolektiviteta. To ne znači da se ne uzima u obzir kvalitet pripadnika grupe, niti da je kvantitet presudan, naprotiv, desnica teži kolektivu koji je od sačinjen od ličnosti, kao uspešnih i ostvarenih individua, povezanih i usmerenih ka zajedničkom cilju.

Oko čega se slažemo, a oko čega ne

Suma sumarum, sa levičarima u Srbiji se možemo složiti oko određenih pitanja vezanih za prava radnika i radno zakonodavstvo, ali ne i sa izdvajanjem radnika u Srbiji i njihovim svrstavanjem u imaginarni „svetski proletarijat“, niti „ogoljavanjem“ radnika u Srbiji na njegovu čisto klasnu formu, čime se ozbiljno približavamo gorepomenutom „homo economicus“-u .

Po pitanju kulture, levica u Srbiji je danas dominantno okrenuta „kulturalnom marksizmu“ i sa te strane dijametralno suprotna stanovištu desnice.

Sa (neo)liberalima u Srbiji se možemo složiti oko uklanjanja „fragmenata“ socijalizma iz državne uprave i ekonomije (što će reći uspešno dovršenje procesa tranzicije ), ali uz uvažavanje specifičnosti naših uslova, okolnosti i često pominjanih ali svakako bitnih, strateški važnih grana industrije koje ne bi trebalo privatizovati. Na kulturnom planu, reklo bi se da liberali u Srbiji zastupaju ili multikulturalizam ili „kulturalni marksizam“, što će reći da smo u obe varijante, koja god bila u pitanju, tu izričito nekomplementarni sa njima.

Zaključak se sam nameće; glavne razlike nisu ni političke ni ekonomske, već kulturne, skladno našem stavu da je kultura iznad politike i ekonomije, jer je ona to polazno stanovište sa kojeg sagledavamo svet u celini, a u užem smislu politiku i ekonomiju.


Autor teksta je Nikola Jović, student treće godine Fakulteta političkih nauka u Beogradu.