Šta je sa tim Amerikancima?

Nedavni masakr u Parklendu (SAD) ponovo je u žižu javnosti stavio pitanje slobode nošenja i upotrebe vatrenog oružja. Brojni slučajevi pucnjave po školama (samo u ovoj godini 18) uzburkali su duhove, uneli strah, a rodbina i prijatelji žrtava pokrenuli su energičnu i krajnje emotivnu kampanju za ograničavanje ovog prava.

Kako sada stvari stoje, do suštinske promene neće doći. Ne zbog jakog grassroots pokreta, niti zbog podjednako snažnog lobija proizvođača oružja. Do promene neće doći jer bi ona ugrozila samu bit američkog društva, njenu dušu i tradiciju na kojoj počiva.

Za većinu Evropljana, naročito onih zadojenih emancipatorskom ideologijom popravljanja ljudske prirode, u pitanju je samo atavizam kaubojske zatucanosti i južnjačkog primitivizma koji je neprimeren 21. veku. Evropljani jednostavno ne mogu da shvate ovu Amerikancima samoočiglednu istinu: niko više od tebe samog ne može da bude zainteresovan za tvoju bezbednost.

Odatle, iz tog temelja, proističe onda i tradicionalno američko podozrenje prema vlasti, naročito onoj centralnoj.

Naoružani narod

Ali, nisu baš svi Evropljani isti. Amerikanci se često pozivaju na švajcarski slučaj i ljubav ove malene zemlje prema oružju. Od jedva osam miliona stanovnika, više od 3 miliona je naoružano. Ipak, to je jedna od najbezbednijih zemalja na svetu, a njen narod je veoma miroljubiv. Poenta je jasna, nasilje ne sledi nužno iz prava raspolaganja oružjem.

Ipak, između američkog i švajcarskog slučaja postoji ključna razlika.

Dok se ovo pravo u Sjedinjenim Državama najpre razume kao pravo na ličnu samoodbranu (right of self-defense), dotle u Švajcarskoj ono proističe iz ideje „naoružanog naroda“ koji se pre svega brani od spoljne pretnje, a tek potom od moguće unutrašnje uzurpacije diktatora. Samoodbrana u ovom slučaju nije ključna motivacija.

Trend gušenja slobode

Bez obzira na razlike u ova dva slučaja, trend gušenja ove tradicionalne slobode prisutan je podjednako u obe zemlje. Na primer, ranije je u Švajcarskoj bila praksa da se oružje po završetku služenja vojnog roka odnese kući i čuva kao ukras. Zatim je doneta odluka da se oružje može nositi kući samo na zahtev zainteresovanog vojnika i to bez municije.

Već neko vreme postoji predlog da vojnici nakon odsluženja vojnog roka više ne mogu nositi oružje kući, te da se to pravo odnosi samo na profesionalni kadar. Ovo poslednje se svakako u doglednoj budućnosti neće ostvariti, iako je trend uočljiv.

Oružje je veoma popularno u Švajcarskoj. Postoji mnogo streljačkih udruženja, a posebno je interesantno navesti masovno dečije takmičenje u pucanju vatrenim oružjem (Knabenschiessen) koje se svake godine održava u Cirihu.

Sertifikat sa festivala Knabenschiessen iz 1925. godine, Vikipedija

Koliko se na oružje gleda kao na svakodnevnu stvar pokazuje i sledeći primer. Nedavno se na socijalnim mrežama pojavila fotografija mladića koji je, dok je sedeo u Apple centru u Ženevi i isprobavao najnoviji iPad, nosio na leđima poluautomatsku pušku. Typisch Schweiz!

Dalje ruke od našeg oružja!

Opsesija regulacijom briselskih birokrata, ipak, preti da pomuti ovu švajcarsku sreću. Zbog nedavnih terorističkih napada EU je odlučila da pooštri pravila za nošenje oružja (direktiva EU 2017/853). Iako Švajcarska nije članica Evropske unije, ona je kao članica Šengena u obavezi da prihvati novu regulativu što bi do leta i morala da učini ukoliko ne želi da rizikuje izlazak iz šengenske zone.

Većina švajcarskih kantona se već pobunila protiv ove mere, sada poznatije pod nazivom „EU Gun Ban“. U borbene redove se okupljaju mnoge uticajne organizacije i pojedinci kojima se pridružio i Švajcarski olimpijski komitet, kao i moćna Švajcarska privredna komora (SVG). Kao što je ovde uobičajeno, odgovor će dati referendum a ne političari, i naročito ne briselske birokrate.

Inicijatori odbacivanja briselske regulative stoga poručuju: „EU ili Bern – dalje ruke od švajcarskog prava na oružje!“

Čime se ovo pravo opravdava?

Kao i kod mnogih drugih stvari, i u slučaju ove problematike meša se načelno pitanje validnosti određenog principa i prava koji iz njega slede sa posledicama zloupotrebe tog prava. Između svetih principa i ponekad tmurne realnosti postoji širok prostor ispunjen raznim faktorima koje unapred nije moguće predvideti.

Sam princip prava na lično raspolaganje oružjem u svrhu samoodbrane je neprikosnoven. Ako imam oružje, mogu najefikasnije i najbrže odbraniti sebe i svoje bližnje, mogu odbraniti svoju zemlju ili svrgnuti tiranina.

Ne čudi onda zašto razne autokratije ili polu-autokratije, diktature i totalitarizmi guše ovu slobodu. Ne čudi ni to što razni zaljubljenici etatizma u ovom pravu vide glavnog neprijatelja svojih planova sveukupne kontrole društvenog života. Progresivci, socijalisti, utopisti, levi i desni zastupnici „čvrste ruke“ i centralizma, raznorazni „emancipatori“ – svi su saglasni sa tim da ovo pravo treba da se ukine.

Američko i švajcarsko iskustvo nam kažu da svaki ljubitelj slobode u principu mora biti protiv zabrane oružja, i da rešenja u slučaju ekscesivnog nasilja treba da se traže na drugom mestu – ne u ukidanju ovog temeljnog prava, već u specifičnim „okidačima“ koji dovode do nasilja.

Kada bi ovo pravo bilo ukinuto, ljudska bestijalnost bi našla neke druge ventile ispoljavanja. Štaviše, njegovo ukidanje bi verovatno proizvelo mnogo gore posledice po karakter poretka koji se ovim pravom čuva – jedan značajan bastion društvene slobode bio bi uništen.

Tuga i saosećanje koje strašni zločini proizvode kod svakog čoveka ne treba da budu motiv za ukidanje osnova na kojima počiva slobodan poredak i ljudsko dostojanstvo. Ukidanje tih osnova znači put ka gubitku svake empatije i dostojanstva, što primeri istorijskih totalitarizama jasno pokazuju.


Korisni linkovi: