Inspirisana istoimenim filmom iz 1973. godine, serija Westworld je za veoma kratak period opčinila veliki broj ljudi širom sveta. Pisac i filmadžija Majkl Krajton (Michael Crichton) je te davne godine postavio temelje jednog futurističkog zabavnog parka. Ne mislim na Park iz doba Jure, ali da, Krajton je napisao i taj dragulj.

Napravio je recept zabavnog parka koji te privuče svojom grandioznošću, ali te možda i ubije svojom savršenom nesavršenošću. Da li je opet kreiran trenutak u vremenu kada se ložimo na seks, nasilje, avanture, spoznaju i samospoznaju spakovanu u zidine nečega što je moguće kontrolisati? Da li je ova tema relevantna 40 godina kasnije?

San o anarhiji u kontrolisanim uslovima

Kada bismo samo mogli da probamo kako to izgleda. Samo jednom da vidimo kako je, ali nikako da se navučemo. Pametniji smo mi od toga.

Premisa je jasna, ko može sebi to da priušti, kupuje kartu i ulazi u svet bez pravila. Pucnjave, pljačke, lude salonske zabave, putovanja prelepim prostranstvima i interakcija sa domaćinima. Sve što ste ikada želeli da doživite, ali bez posledica na vaš stvarni život van zidina parka.

Mogućnost da nam neko za velike pare omogući da se ponašamo van utega pravnog sistema, moralnog kodeksa ili izgrađenih ličnih odnosa. Tačnije, da prođemo bez posledica. Jer posledice su te koje prave zidine našeg sveta.

Odsustvo posledica bazira se na tome da su objekti razuzdane radnje posetioca parka – domaćini. Domaćini su prostim jezikom roboti. Androidi koji su zapravo hodajuće veštačke inteligencije. Ta njihova inteligencija je podešena ili se svakodnevno podešava da predstavi svet divljeg zapada što realističnije, kako bi gosti proživeli svoje najluđe snove u što realističnijem okruženju.

Želimo da nas žele, da nas se plaše

Ti objekti moraju biti „živi“, jer ako nisu onda smo samo u nekom virtuelnom svetu, a ne u pravom. To je premisa i Parka iz doba Jure. Ko bi išao da gleda robote dinosauruse koji se pomeraju po već utvrđenim trasama, koji kobajagi jedu, love i preživljavaju? Da bismo zainteresovali sve, moramo ići do kraja. Moramo kreirati svet. Hoću da vidim pravog dinosaurusa. Živog. Hoću adrenalinski udar. Hoću da želi da me pojede.

Tako je i sa „hostovima“ u Westworldu. Želim da me žele. Želim da me se plaše. Ne želim da mu je neko rekao ili zadao da me se plaši. Želim da bude čovek, ali malo manje čovek od mene. Samo se tada ložim. Samo tada je silovanje silovanje, a ubistvo ubistvo. Samo tada posledice ne postoje, samo ako sve ukazuje na to da moraju da postoje ali puf, ipak ih nema.

Cela ta ideja neverovatno podseća na kulturu video igara. Posebno na video igre koje koriste „sand box“ mehaniku gde je protagonista ostavljen da sam bira svoj put, da kreira svaki trenutak igranja onako kako on hoće, u okvirima već postavljenog sveta.

Te video igre pored osnovnih benefita koje donose igračima (kao što su zabava, integrisanje samog sebe u priču ili jednostavno način da se dožive posredno neke nove stvari) donose pred svakoga i niz moralnih dilema koje svako rešava i kreira paralelnu verziju sebe u sigurnosti i privatnosti svoga doma. Igre su sve pametnije, i kako postaju pametnije iskustvo igranja je sve bolje.

Naravno, u svetlu dramaturgije Westworlda, ta veštačka inteligencija daje još jednu dimenziju ovom „svetu“. Sada se pored posmatranja gostiju u svetu bez posledica, možemo baviti i kreiranjem ne samo sveta već i života. Čovek postaje Bog. Veštačka inteligencija postaje čovek.

Kao da se sve već desilo i da će se dešavati iznova i iznova

Divlji, divlji Westworld - Kolumna Marka Marjanovića na Slobodnom uglu

Pošto živimo u 2018. godini i postoji mogućnost da nas Ilon Mask plaši nastankom veštačke inteligencije svakog dana sa svog Tviter profila, nekako izgleda kao da je ovo savršen trenutak za emitovanje ove serije. Ovakve serije podstiču „filozofske“ rasprave, kao u najboljim danima popularnosti serije Lost.

Na sve se mislilo. Kako će ko od likova da se zove i šta to ime nosi sa sobom – od izbora garderobe koja oslikava karakter ličnosti, pa do izbora muzike koju svira mehanički klavir. Treba pronaći sva „uskršnja jaja“ koja su nam kreatori serije ostavili, povezati ih sa znajima iz pop kulture i tako „pobediti“ seriju, preći igru i shvatiti šta je pisac hteo da kaže.

Gledamo kako mašine shvataju da su mašine, shvataju da nisu ljudi. Kako izlaze iz lavirinta svog veštačkog uma i shvataju da njihov stvoritelj postoji, da postoji biće koje je njih napravilo. Da nisu posledica miliona godina evolucije, već da su stvoreni – po uzoru na svog kreatora. Da su izbačeni iz svog raja zbog prvobitnog greha. Da sada žive u neznanju i da ih to neznanje i drži pokorenima. Da im je potreban spasilac. Da neke od njih koriste da bi uspostavili kontrolu nad ostalima. Sve zvuči tako poznato. Kao da se već sve desilo. I da će se dešavati iznova i iznova.

Da iskoristim jednu ogromnu floskulu: naučna fantastika nikada nije bila bliža. Na internetu čitamo rasprave o moralnim i etičkim dilemama koje sa sobom nose samovozeći automobili. Naravno da su nam najinteresantnije priče o tome kako neki algoritam treba da odluči koga u saobraćaju mora da „žrtvuje“ da bi nekoga spasio. Da li da ubije putnike da bi spasao pešaka?

Bavimo se tima kao da je reboot Blejd Ranera. Ježimo se na video snimke na kojima inžinjeri Boston Dynamics-a testiraju stabilnost svojih robota. Jedva čekamo sledeću epizodu Black Mirror-a, da vidimo koju futurističku inovaciju će nam sledeću ogaditi moj omiljeni Čarli Bruker.

Tehnologija, budućnost, moral, etika, izbori i dileme. To je ceo paket. Mora da se kupi sve zajedno.

Prtinom koju je utabala Igra prestola svojim drugačijim pogledom na seks, nasilje, prijateljstvo, rodbinske odnose ali i na dobro i zlo, sada hoda Westworld i to baš u pauzama između dve sezone tog fantastičnog spektakla.

Ako svet Igre prestola nije stvaran, šta možemo da kažemo za Westworld?

Westworld može biti stvaran? Dvoumim se između „ne znam“ i „daj Bože“.